Maraton, a ne šprint

Bilo je 13:41 i ja sam pitala doktora „zašto ne plače“. „Plakat će“ odgovorio mi je odmah.
Sekundu nakon je zaplakala, a ja sam napokon odahnula.
No, vratimo se 3-4 dana unaprijed.
Za predtrudove stvarno nikad prije nisam čula. Inače, u trudnoći sam naučila puno novih
stvari za koje nikad prije nisam čula pa je ovo bila još jedna u nizu. Počeli su jednu noć oko
ponoći. Nakon otprilike tri, koja su se pojavila u pravilnom razmaku od 10 minuta, pomislila
sam „oho, pa je l’ moguće“. U tom trenu si je moja djevojčica već produžila boravak na
toplom i sigurnom za nekoliko dana pa sam bila malo nestrpljiva.
Uglavnom, ti uredni „trudovi“ su bili jako blagi, ja sam malo odspavala, a kad sam zaključila
da je prošlo dovoljno vremena, probudila Luku i rekla mu da bi mogli u bolnicu. Primili su me
u rodilište, spojili na CTG, a nakon toga ostavili u hodniku da pričekam doktora. Tamo su
šetale rodilje koje nisu izgledale sretno, činilo se da ih fakat boli. Tu mi je sinulo da ovo moje
nije prava stvar ili da sam super otporna na bol i da će ovo biti pis of kejk. Nažalost, nije bilo
ovo drugo.
Da skratim uvod, to su bili predtrudovi koji me nisu otvarali, samo zbunjivali. Trajali su
otprilike 3 dana, a kad su počeli pravi bilo mi je jasno da nisam superžena otporna na bol.
Zagrebački Merkur nema predrađaonu, nego rodilje koje nisu spremne za boks šetaju po
ranije spomenutom hodniku. Htjela sam se što više poštedjeti te šetnje pa sam prve trudove
„odradila“ doma, veći dio večeri i noći. Oko 4, pol 5 ujutro sam rekla Luki kako bismo mogli u
bolnicu i otišla se otuširati.
Kad smo došli u bolnicu, ispalo je da sam otvorena skoro 6 cm (weeee), a dočekala me ista
sestra koja me primila prvu noć kad sam došla s „trudovima“. Osoblje me u prethodna tri
dana vidjelo već nekoliko puta pa smo se srdačno pozdravili, prokomentirali kako su mi ispali
oni kolači i veselili se mojim otvorenim centimetrima. Bila sam si tako važna i jedva čekala
upoznati svoju curicu.
Sve one logističke stvari smo odradili, na šetnju po hodniku su me poslali reda radi ako ću
slučajno još morati na wc i brzo me smjestili u boks. Tog jutra je bilo relativno prazno što me
veselilo jer sam se bojala čuti druge žene iz boksova kako viču, psuju ili nešto treće. Tad još
nisam znala da ću ja biti ta koja viče i psuje. Šalim se. Napola.
Rađala sam 2019. i tad je pratnja još bila uobičajena, pa mi se u boksu ubrzo pridružio moj
životni suputnik, Luka. Ne sjećam se o čemu smo pričali, ali ja sam bila kul, a on uzbuđen.
Trudovi su postajali jači, a ja sam unaprijed znala da želim epiduralnu. Tako je u nekom
trenu stigla anesteziologinja, a nakon što je epiduralna primila, trudovi su skroz popustili.
Anesteziologinja je zezala Luku da ju sad volim više nego njega, što je pomalo i bila istina.
Nažalost, epiduralna je usporila trudove pa sam dobila drip. Nije mi to bilo drago, ali sam se
nadala da ću možda roditi prije nego epiduralna popusti do kraja. Oko 11 sati je počela
popuštati, a mene je počela loviti panika. Tu sam negdje istjerala Luku iz boksa jer sam
zaključila da je višak te si prisvojila najdivniju primalju Bibu. I prije je stalno bila oko mene,
ali od tog trena se nije odvajala. Hrabrila me, pazila, podržavala i davala mi (a i oduzimala)
upravo ono što mi je u tom trenu trebalo. Zapravo, moje pozitivno iskustvo proizlazi iz toga
što je osoblje bilo divno prema meni. Jedna sestra je usput prokomentirala nešto što mi se
nije svidjelo, a ja sam ju, u maniri prave dive, tužila Bibi. Pa je ona rekla da mi više neće
smetati – i nije! Čak sam u jednom trenu doktoru rekla da nek’ mi radije dovede Bibu
umjesto da je on tu – i je!

S obzirom da je moja gospodična već kasnila par dana, bome ni u ovom trenu nije žurila.
Zadnja dva sata su bila uistinu intenzivna – trudovi su bili sve jači, a na kraju su se redali
jedan za drugim, gotovo da nisam ni stigla udahnuti između. Postala sam umorna, gladna i
nervozna, ali moja Biba je spašavala stvar. Kad je izgon krenuo, pomislila sam „ok, daj sve od
sebe, to je to!“? Okej, pomislila sam i da će mi oči iskočiti iz glave od tiskanja. I onda je u
13:41 moja princezica zaplakala, a uskoro je i bila na mojim prsima. Posteljica se nije baš
dala van, šivali su me, ali za mene nije postojalo ništa drugo osim tog malog nosića. Uskoro
su ponovo pustili Luku k nama pa smo se skoro 2 sata mazili, gledali i obožavali. Nije baš
istina da zaboraviš svu bol istog trena, ali osjećaj koji ću pamtiti iz tog trenutka je moć – bila
sam tako ponosna na sebe i svoje tijelo – nakon toga, nema ništa na svijetu što ne mogu.
Puno je sati prošlo od prvog pravog truda do njenog plača, neke intervencije nisam izbjegla,
a neke sam tražila. Moj porod nije bio najlakša stvar koju sam odradila u životu, ali je
najintenzivnija i najmoćnija. Vjerujem da svi u životu dobijemo ono što možemo podnijeti pa
je i porod bio lekcija koju sam morala usvojiti. Dugi niz godina se bavim nekom vrstom
tjelovježbe i znam da je moje tijelo snažno, ali tek tada sam shvatila što sve zapravo može.
Zahvalna sam i osoblju zbog kojeg mi je cijela avantura ostala u pozitivnom sjećanju. Znam
da su iskustva individualna, ali ja protiv Merkura stvarno ne mogu reći nijednu pogrešnu
riječ, a primalju Bibu ću pamtiti do kraja života! S odjela babinjača isto nosim pozitivna
iskustva – sestara je malo, rade puno, ali sve su se trudile. Zapravo, jedva sam čekala ići kući
samo zbog cimerice koja je bila skroz luda – ali to je neka druga priča!

Martina Tupek