Neplaniran porod mame, koja sve planira. Pozitivna i iskrena priča o porodu carskim rezom

*Priča originalno objavljenja na stranici Plandovanje*

Ja planiram, jesam vam to rekla?

E pa tako sam i porođaj sa Damjanom isplanirala godinu dana pre nego što smo ga začeli. Što je “prirodnije” moguće, uz Goranovo prisustvo, naravno. Ali takav porođaj je ostao na mojoj listi neostvarenih planova (bar za sad. I nemam stvarno ovu listu, bar za sad…). Damjan je bio karlično postavljen, “velika beba” od nepune 4 kile i stoga sam porođena
carskim rezom prvi put u septembru 2018. godine.

Da li je moglo drugačije? Teorijski naravno da, toliko sam bila informisana i pre samog porođaja. Ipak, moje tadašnje ja apsolutno nije imalo kapaciteta za nešto drugačije i stoga u biti nije moglo biti drugačije. To sada znam i prihvatam. Ali nije oduvek bilo tako. Iako svesno nisam pridavala značaj tome, negde u podsvesti sam mnogo patila zbog svog porođaja. Znate kako se to manifestovalo?

Moj explore page na Instagramu bio je prepun fotografija i snimaka fizioloških porođaja kod kuće. Ja sam ih opsesivno gledala, upijala svaki tekst, svaku informaciju o tome, istovremeno se divila tim ženama i duboko im zavidela što sama nisam to doživela. Uprkos tom silnom pretraživanju, nisam nalazila ono što je moja opsesija tražila – uzrok ili razlog zbog kog nisam mogla da donesem novi život na svet onako kako je priroda dizajnirala. Konstantno sam upoređivala tuđa iskustva sa svojim, merila, analizirala, procenjivala. Neprekidno sam kopala za novim informacijama, novim znanjima.
Jer ako ne nađem taj uzrok, smatrala sam da jedino ostaje da se pomirim sa tim da je moje telo zakazalo, da je u meni stvar i da ja jednostavno nisam sposobna za to. A to nikako nisam mogla. I tako, negde između prvog porođaja i druge trudnoće, saznajem i za skraćenicu VBAC (vaginal birth after cesarean iliti vaginalni porođaj posle carskog reza). Od tog trenutka, ja sam bila odlučna u tome da će moj sledeći porođaj biti VBAC.

I opet sam se pozabavila teorijom – nastavila sam manično da prikupljam iskustva i informacije. Pratila sam Jelenu @mamasita_blog_ koja je baš tokom moje druge trudnoće završila svoju obuku za dule. Tad vidim i da je Jovana (sa profila @ivana.i.jovana) imala uspešan VBAC posle 2 carska reza, a priče @carapiceblog o holandskom sistemu gde su babice i kućni porođaji dominantni, obaraju me s nogu.

Upijala sam iskustva ovih divnih žena i verovala da uz pozitivan stav i ja mogu ovog puta da ostvarim svoj izmaštani porođaj. Ali u svemu tome, i dalje nisam nimalo bila svesna srži svog problema. E sada, fast forward na Badnje jutro 2021. godine. Već sam ušla u deveti mesec druge trudnoće. Ležim u našoj dnevnoj sobi – divan prizor: gušim se u suzama sa stomakom do zuba, dok me Goran zabrinuto posmatra i bezuspešno pokušava da me smiri.

Te noći razgovarali smo satima, do jutra. Emocije su iz mene prštale kao praznični vatrometi koji su tih
dana pucali u nebo – strah, strepnja, briga, bespomoćnost, umor, tuga, nedostatak kontrole. Bilo je tu mnogo uzroka takvih osećanja – trudnoća u vreme pandemije, promena doktora i porodilišta na pragu devetog meseca, pa zaostali umor i stres posle decembra koji je bio najizazovniji mesec u ovo zera godina moje advokatske karijere. Ali najjača emocija bio je strah od mog predstojećeg porođaja i strepnja da li ću se ovog puta poroditi fiziološkim putem. Zašto sam bila toliko opsednuta time da se porodim vaginalno? Da ste me to pitali do te noći, rekla bih da je zbog toga što je carski rez operacija na abdomenu, i da svaka sledeća nosi sve više rizika. Da mi želimo četvoro dece, a generalna je preporuka da žena koja se porađa carskim rezom ima najviše troje dece. Zapravo, sve ovo je bila samo maska koju je kreirao moj ego, da prikrije svoj pravi motiv.

Na sreću, ta noć, razgovor sa mojim najbliskijim bićem i moje suze došle su mu glave. Jer Goran je kao i uvek bio uporan. Ćutao je i slušao kad je trebalo, a govorio i pitao baš ono što je trebalo. Tako me je naterao da doprem do srži. I tek kada sam, kao dete, imenovala i procesuirala svaku tu emociju koja je prštala iz mene, uspela sam da uvidim i zašto se zapravo tako osećam. Nisam ja bila ta koja je patila zato što se nisam porodila “prirodno”. Moj ego je patio zbog toga i kao otrov širio mojim bićem svoj trip da moram da se porodim “prirodno” i dokažem da sam sposobna za to. Jer, kakva sam to žena, snažna, emancipovana i moćna, ako nisam u stanju da ispunim svoju osnovnu
funkciju, a to je da donesem novi život na svet onako kako je priroda zamislila.
WOW…
Kad ovako pročitaš – zvuči baš glupo, je l’ da? I koja ironija da je baš taj ego trip o ženskoj snazi i moći
stvorio tako primitivnu sliku u kojoj ja kao žena imam vrednost samo ako sam sposobna da se porodim “prirodno”. Dakle sad znamo zašto je moj ego patio. A ja, ja sam u stvari patila jer sam svom telu i biću oduzimala
moć uslovivši sopstvenu ljubav prema sebi tako bolesnim ego tripom. Kako sam to shvatila, tako se cela perspektiva promenila. Što sam više ljubavi, zahvalnosti i poverenja usmeravala prema sebi i svom telu za sve što je uradilo, za svaki sadašnji trenutak i život, to mi je manje važno bilo kako ću se poroditi. Postalo mi je jedino važno da potpuno podržim sebe i svoje telo i da ga volim bezuslovno i bezgranično. Da slušam šta mi govori i da postupam u skladu sa tim.
I telo mi je uzvratilo. Počela sam sve jasnije da čujem svaki signal koji mi šalje, što mi je olakšalo da
postupam u miru sa sobom. Za početak, manula sam se teorije i bacila se na praksu.

Prvo sam se čula sa Jelenom @mamasita_blog_ i pitala je da li će biti moja dula. Tako sam dobila podršku na mnogo nivoa, ali meni je bilo najznačajnije baš to što je svakom svojom reči i pogledom osnaživala moju novopronađenu vezu i ljubav prema sebi, svom telu i njegovoj snazi. Što je radila baš ono što je trebalo sve vreme sama da radim – pružala je bezuslovnu podršku da ostvarim svoju želju i doživim VBAC, ali bez ikakvih očekivanja. Onda sam sva znanja koja sam u proteklom periodu opsesivno prikupljala počela da upotrebljavam za nešto korisnije od toksičnog poređenja sa tuđim iskustvima. Njima sam argumentovala svoja mišljenja, stavove i želje u pogledu svoje trudnoće i porođaja, koje sam napokon počela da iznosim pred medicinskim osobljem sa kojim sam se susretala. Ovo me je posebno promenilo, jer iako smatram da sam prilično dobra u svom poslu, oduvek mi je najteže bilo da zastupam interese svog najvažnijeg klijenta – sebe. A što sam više i glasnije počela to da radim, to sam veću podršku dobijala i od ljudi oko sebe.
I napokon, poslednjeg dana moje druge trudnoće, istrajala sam uprkos brojnim izazovima i ispunila svoju želju. Ne, nisam se porodila fiziološkim putem, već sam pružila sebi bezuslovnu ljubav i slušala svoje telo do samog kraja. Pružila sam sebi pozitivno iskustvo porođaja u nesavršenim uslovima jer sam prihvatila, iskreno i potpuno, sve okolnosti. Ostala sam dosledna sebi i pratila sebe i svoje telo do samog kraja.

Za kraj, umesto zaključka ja ću da pljunem, jer sam opet dušu svoju ispljunula ovde. Ali april je mesec dizanja svesti o carskom rezu i ako makar jedna žena koja se oseća kao ja pročita ovo, i barem malo osvesti taj problem, ovaj moj ispljuvak duše je imao smisla.